Decembarska jutra imaju dve atmosfere – jedna je pre nego što počne radno vreme i druga je posle devet časova ujutru, do prve gladi, nedge oko podneva. Kašnjenje je sastavni deo te rutine. U tom periodu intermezza između dolaska na vreme i trčanja kroz park, poskakivanja u štiklama po ispucalom betonu stazice i sinhronizovanog desnog semafora preko koga se stiže do lepše rute koja ide kroz park, vreme se primiri. Postane relativno onako kako fizičari tvrde da može da bude. I dok traje taj usporeni snimak ona misli da može da čuje simfonijski orkestar u glavi. Rekli su joj da je to od previše filmova i rekli joj da se ponaša detinjasto. Ona je sve to čula i registrovala ali je u sebi iskreno pomislila da valjda ona bolje nego oni zna šta čuje u glavi.
Bilo joj je samo teško što nije to mogla sa njim da podeli. On je već četiri godine mrtav. Kristof je bio jedina duša kojoj je uvek mogla da kaže sve a da on ne daje ocenu njenog ponašanja i ne smatra da je to što ona radi besmisleno. Kristof doduše nije govorio. On je tako odlučio. I ona je to poštovala, jer da bi živeli zajedno to je zahtevalo da se on prilagodi njoj i ona njemu. On je mogao da bude gladan i po dva dana kada ona odluči da ne jede više. To se događalo povremeno kada ona pomisli koliko je besmisleno živeti. Čemu živeti kada više niko ne veruje da je moguće čuti muziku a ne biti lud? I kako svi oni znaju da su normalni a ne ludi kada se niko iz ludosti nije vratio da potvrdi da je to zaista kao u Linčovom filmu? I zašto je potrebno da na isti način svi budemo normalni? Zar nisu Englezi govorili da je ono što je dobro za jednu osobu ne nužno dobro i za drugu. Jesu, rekli su. I Morisi je to potvrdio. Meso je ubistvo, jeste i ona je davno odlučila da meso ne jede.
Sve je počelo onda kada je shvatila da ne sme nikome ali nikome na svetu da kaže da je zaljubljena u brata svoje najbolje drugarice jer je on išao u muzičku školu i delovao odsutno. Dečaci iz razreda su oduvek bili previše grubi, gurali su je uz zid sa ostalim devojčicama, štipali ih, zavlačili im ruke ispod suknje i ona je vrištala, zajedno sa ostalim devojčicama, ali ne zato što je mislila da tako treba, nego što je to nasilje zaista užasavalo. Posle nekoliko godina saznala je da je ostalim devojčicama to prijalo jer kako ne znaš, to se tako radi. Stvarno? Ja sam mislila da on meni priđe i podari mi cvet ili pesmu, a ja onda odem kući, ispresujem cvet, stavim ga u dnevnik i pročitam pesmu i onda i ja napišem njemu jednu. To je samo njoj rekla jer je pomislila, ona je dobra prema meni, njoj to smem da kažem. To si mislila? Hahaha, kakva glupača. Nije ni čudo što ne možeš da nađeš dečka. Pa ti si glupa. Prošlo je dosta godina dok ona nije shvatila da postoji nešto što se zove vršnjačko maltretiranje. I dok nije shvatila da nisu svi dečaci takvi. Neki su isto tako čitali knjige, pisali pesme i prilazili drugim ljudima sa poštovanjem i razumevanjem. Neke od njih je volela, neke ne. Shvatila je da je najbolja drugarica isto tako vrlo rado maltretirala druge kada nju ne bi. I shvatila je da je to loše za sve pa i za nju u jednom trenutku. Rekla joj je da joj je mama zabranila da se druže. Ona je napala u školskom dvorištu. Svašta joj je rekla – i da je ružna i glupa i lezbejka i siromašna. Plakala je. I otišla kući. Posle dosta godina naučila je da jednoj takvoj drugarici kaže da ne može tako da priča sa njom. Nije to bilo kao u akcionim filmovima, bilo je lako i smireno, a opet tužno. Zašto neki ljudi uopšte moraju tako da govore da vređaju druge? Zar ne vide da je to samo njihov sopstveni izraz.
Shvatila je da ne boli kao ranije. Samo od kad Kristofa nema ona ni ne govori više. Za nekoga ko mnogo reči zna, ona ih zaista ne koristi. Možda je stvarno pogrešno naučila onu reč za usamljenost. Da to nije u stvari samo nepronalaženje pravog sagovornika? Moraće da okrene onaj veliki rečnik kad se vrati. Ovde među ovim zidovima i krevetima i ovim ljudima nema knjiga. Samo beskrajni hodnici.
