Bez obzira na to što nam je 90 procenata pokretačke snage života ispod ledenog brega, važno nam je da shvatimo zašto nešto radimo. Kada imamo odgovor na to pitanje, imamo dovoljno psihičke energije, ključnih molekula libida da nas pokrene da nešto radimo, stvaramo, da se pokrenemo, da pišemo. Kaže meni kolega malopre: ako je kriza, što ne uzmeš nešto kreativno da radiš? Pomislila sam šta bi stvarno stvarno obradovalo tu devojčicu u meni? Onu koja je volela roze i lutke, čitala knjige po ceo dan iako nije znala da čita, raskupusala dve Zmajeve Riznice pre nego što je pošla u školu i zaista volela uvek da piše i da podeli sa ljudima to što piše, računajući i dve zelene sveske sa literarne sekcije u osnovnoj školi? Pošto se obučavam u transakcionoj analizi, rešila sam da iskoristim i tu metaforu sada i da kažem da je Roditelj mojoj devojčici rekao ali radi nešto kreativno što voliš što će doneti novac. Budi odgovorna. Devojčica je rekla: mene to ne čini srećnom. Mene čini srećnom da pišem. I odgovorna sam, jesam prema sebi pre svega. Moje srce je danas poskočilo od sreće kada sam shvatila da mogu da pišem i da me to ne košta, ne boli, ne umara, ne nervira i da ću se posle toga osećati srećnom i ispunjenom naročito još ako dobijem neki komentar na moje pisanije. To će biti sreća najveća.
Ovo mi je drugi blog, imam još jedan. Oba su povezana. Ovaj prvi je nastao skoro u isto vreme kad i početak moje najveće ljubavne veze i prestala sam da ga pišem kada se ona završila. Ovaj drugi na kome je i ovaj post sam popunjavala kada sam prolazila kroz jedan od loših perioda za ličnu sreću, ali opet mnogo sam naučila i shvatila, tako da mi je bilo drago što sam to pokušavala da uobličim u reči. Ovo ali ne znači da mislim da nam ne može i ne sme biti loše dok smo srećni. Ne. Mislim da je život jedan skup svega, dobrog i lošeg, prijatnog i neprijatnog i da je onoliko bogatiji koliko uspete da u svemu što vam se događa nešto naučite, u nečemu uživate, nečemu se nasmejete, nečemu ili nekome kažete "ne" i preživite to što vas neko neće zbog toga voleti. Najvažnije je da volite sebe. Odgovorno isto onako kao što ne bacate papir van kante. Odgovorno volite i sebe i druge. Onda to znači da ste zaista svesni i prisutni. (to što pišem u 2. licu množine ne znači da u to ne ubrajam sebe, već da se identifikujem sa jednom većom grupom - nadam se - koja u to 2. lice množine spada).
Imam dvojicu prijatelja koji su od blogera postali pisci. Ne znači da to mislim niti da sebe smatram jednim/om? ali mi je jedan od njih skoro rekao šta pisanje za njega znači i shvatila sam šta je hteo da mi kaže. Pošto svi toliko pričaju o ljubavi prema sebi a nisu sigurni da stvarno znaju šta to znači ja moram da priznam da sam bila u grupi onih koji su tu floskulu smatrali za izgovor za sebičnost. Dok je nisam razumela. Evo ovo sad je čin ljubavi prema sebi. Radim nešto u čemu uživam. Ljubavno. Bez kalkulacija. Imam break in time pa hoću da mi za to vreme bude lepo.
Ovaj post se poklapa sa novom ljubavlju. Sa novom osobom. Ja sam skoro pa nova osoba. Stara a nova. Pisalica koja se setila da zna da piše. I našla svoj blog za dokaz toga. Ja nisam pisac. Mislim da nikada neću umeti da pišem o drugim ljudima. Umem da pišem samo o sebi i onome šta se unutra mene događa. I oko mene, ali ne dalje od nekog mog ugla posmatranja. Ja sam osuđeni introvert. Što ne znači da ne mogu da se povežem i empatišem, nego što ne umem da se zamislim da govorim iz drugog lica. Možda je to proces. Možda jednog dana uspem ako mi neko pokaže KAKO. Postoje radionice kreativnog pisanja pa se možda usudim da odem na njih. Ili da pročitam onih 10 knjiga koje sam naručila iz Amerike sa instrukcijama o kreativnom pisanju i kako pisati. Možda mi moj hobi postane život. Već sam srećnija nego na početku posta. :)
Ovo su zaista neobična vremena. Valjda to svako tvrdi za svoje vreme, ali mislim da je digitalno doba nas zaista stavilo u poseban položaj. Za 20 godina smo poptuno izmenili način na koji radimo, sedimo, putujemo, pišemo, razmenjujemo, obaveštavamo se, prijateljujemo, raskidamo, volimo. Dakle treba biti svestan da se mnogo od onih KAKO izmenilo. I jezik se izmenio. Pitanje je koliko bi generacija moje mame, ako nije dovoljno uronila u digitalno doba i fejsbuk, razumela moj post. Ili kako će razumeti neko ko ne zna šta je audio kaseta. To je sve bogatstvo ovog doba ja mislim. To što smo spremni na sve. I sve je moguće.
Protekle dve godine dok nisam pisala sam provela u aktivnom zezanju i ozbiljnom traženju sebe. Dakle nešto poput vožnje rolerkosterom ali kroz neku pećinu gde vas ponekad polije i hladan tuš kada prolazite kroz neko jezero. Vrtoglavica, skoro i nesvestica. Svašta sam saznala i naučila, o nekim stvarima ću rado pisati i ovde, ali mi je najvažnije šta sam o sebi naučila. I to me je nekako najviše usrećilo. Shvatila sam da sam u sve ušla iz neznanja, potpunog nepoznavanja svega u šta ulazim, ali sa onim što Englezi zovu in good faith, otvorenog srca i čistih namera. Nisam nikada ništa radila da bi me to dovelo do nečega. Iskreno ne znam da li to znači da sam glupa, ali ja ne mogu kada nešto počnem da radim da kažem da će me to dovesti do toga, toga i toga. Ne želim da se ograničim tako. Zaista ne želim. To i jeste čar putovanja, kada negde krenete, sem ako ste stvarno uplašeni zeka ili čovek/žena bez mašte, smislite plan puta i držite se toga kao pijan plota. Tako se ne doživljava avantura. Tako se niko ni ne zavoli. Tako se ispune unapred smišljeni koncepti našeg uma, koji ma koliko mi bili ponosni što smo pametni, zaista ne zna sve. Postoji nešto veće od našeg uma, a sad moja sestra je filozof, neka me ispravi, ja mislim da je naše iskustvo veće od našeg uma. Istina, oni su komplementarni, dopunjuju se i postoje u suživotu.
I na kraju kada smo kod motivacije, mislim da je ključ u tome da se svaki put kada nešto radimo setimo da li to radimo iz straha ili iz ljubavi. Postoje zaista samo ta dva puta. To mi je moja divna drugarica sinoć rekla. Naravno pored straha i ljubavi postoje i druge emocije koje doživljavamo ali koje ne moraju biti mi kao mi. Hoću reći mi nismo samo strah i samo bes i samo ljutnja ni samo ljubav. Mi smo skup svih osećanja koja prolaze kroz nas i koja osećamo, a na kraju pobedi onaj vuk koga hranimo. Važno je čini mi se shvatiti poreklo emocija iz kojih nešto radimo. Šta naši postupci bude u nama ili šta postupci drugih bude u nama pa nam se čini da to što nam se događa jeste ili nije lepo.
Kada pišem osećam se opet kao dete koje se igra. Osećam se i slobodno kao divlji konj koji trči brdima. Osećam se kao ja, sa nekom dobrom lampom koja osvetljuje tačno onaj deo mene koji mi kada ga pokrenem donosi najveću sreću. Zato je bitno zašto nešto radimo. Jer želimo da budemo srećni.
Jedva čekam da ponovo pišem. Osećam da će me to radovati. I osećam da je dobro i da će me odvesti u avanturu. Samo to znam. Ostalo ne znam i nema ni potrebe. Kada bude trebalo kazaće mi se samo. Kako kažu Jinxi - Avantura počinje! :)
