RR living - our dreams, needs, desires and expectations

Danas se mnogo priča o odgovornosti. Ja to zovem responsible and reasonable living - RR living. Stim što ja pod tim ne podrazumem asketsko odricanje, podučavanje drugih tome šta je moralno i držanje plana kao pijan plota. Činjenica jeste da će nas uskoro biti 7 milijardi. Ako se svi počnemo ponašati kao bahati pojedinci koji hoće sve sad i odmah i po svome ili nikako, onda bi planeta čini mi se za 5 minuta nestala. Reasonable znači da resurse koje imate na raspolaganju - energiju, telo, misli, pamet, prijatelje, državu, dvorište, odmor, san, smeh, svu lepotu - koristite da biste ostvarili optimum kapaciteta. I maksimum ako treba, stim što ja mislim da sa maksimumom ne treba preterivati. Pomislite, sve je energija - ako jednog dana potrošite sve zalihe koje imate činjenica jeste da će vam trebati vremena da ih obnovite. Sigurno je da sve što se potroši mora i da se nadoknadi, na ovaj ili onaj način. Energija prelazi iz forme u formu, ali nisu sve forme nagrađujuće. Ako provedete sat vremena svađajući se sa nekim podići će vam se negativna energija, bes i ljutnja, bićete ljuti i na sebe i na tu drugu osobu i ništa konstruktivno niste uradili. Zato RR život podrazumeva i odgovornost postavljanja granica. Ni ja do skora to nisam shvatala ali nisu granice tu da drugima zabrane da nam priđu. Granice su tu da nas zaštite. Potpuno je u redu pokušavati da shvatimo druge i da im pomognemo, ali nedostatak granica znači nedostatak poštovanja - i za nas i za druge. Ako ih sebi ne postavimo za sebe i druge, to znači da ćemo i od drugih imati nerealna očekivanja da su kao otvorena knjiga i da dozvoljavaju da olako uđemo u njihov svet i tamo rovarimo po njemu. Ne znači da su naše namere nužno loše. Možda mi samo nismo osvestili šta su naše namere. Kako reče neko prošle nedelje "Put do pakla je popločan najboljim namerama". Pa jeste. Zato, da bismo bili odgovorni stanovnici planete Zemlje treba da razumemo granice, postavimo ih i za sebe i za druge. I da tek onda ulazimo u komunikaciju i odnos sa svima. To nije talenat. Niko od nas to nema urođeno, možda retki samosvesni posebni pojedinci. To je veština i to se uči. Uči se da se bude sa drugima, a najviše zbog vaspitanja i primera među kojima smo rasli teško nam je da nađemo inspiraciju, ali je moguće ako se potrudite. Svet je danas ipak pun izvanrednih pojedinaca i oni su i među nama.

Isto tako mislim da je odgovorno sa vremena na vreme ući u sebe i pozabaviti se sobom. I raditi nešto što samo nas raduje i veseli. To je naše vreme za nas. Na žalost, smatra se da je to više privilegija nego pravo, ali i to je pogrešno uverenje sa kojim smo odrasli. Verovalo se da samo bogati i dokoni mogu da priušte sebi da se bave sobom. Drugo pogrešno uverenje koje obično mori radoholičare je ako prestanu sa radom, da će pasti i biti gotovi - to je oduzimanje sebi prava na odmor. Ne slažem se sa tim korenski. Smatram da je pravo i dužnost svakog pojedinca koji zna da misli da obezbedi, napravi, konstruiše, smesti negde sebi vreme za sebe. Tako je odgovoran prema sebi i prema drugima. Tako neće upasti u napade samosažaljenja što je dao više nego što je mogao, što je istrošio energiju jer nije uspeo da postavi granice, što se pretvara da je žrtva. Stvarno verujem da svesno ne možemo biti žrtve. A to je opet ono što zahteva uključivanje u sadašnji trenutak, taj momenat svesnosti. Whatever you do with awareness is meditation, Osho. Dakle ne moramo otići u ašram i provesti 20 dana u vipasana meditaciji. Možemo i korisno je, ali ako ne možemo to trenutno da priuštimo, taj večiti san kome smo se nadali, mi možemo da upotrebimo ono što imamo sada i ovde i da sa svim raspoloživim resursima budemo ovde i sada za sebe i druge ljude. Recimo da bi grnčarija mogla da bude jedan od kreativnih načina da se provede neko vreme u kontaktu sa sobom i još i pravljenju nečega što će biti naših ruku delo. I korišćenje naših misli, talenta i veštine isto tako. Ali može to da bude i kreativno i temeljno pranje sudova. :)

Sve što radimo sa pažnjom i posvećenošću je mnogo odgovornije nego da kažemo da su krivi naši roditelji, država, loše škole ili trenutno raspoloženje. Mi jesmo emotivna ali i misleća bića. Ne treba da radimo na sebi zbog drugih, nego prvenstveno zbog sebe. A drugi će samo da se inspirišu i požele da rade to isto kada vide koliko nam to dobra donosi. A primer drugima možete biti samo ako živite to u šta verujete i šta govorite. Zato se treba povući sa vremena na vreme da bi shvatili jesmo li zaista usvojili verovanja koja nam donose dobro ili se samoobmanjujemo zato što su nam očekivanja od samih sebe prevelika. OK je priznati sebi i da smo sebični, neraspoloženi, izgubljeni, sami. To je deo ljudskog. I to ne treba da otresemo tek tako jer time odbacujemo važan deo sebe. Ali ono za šta uvek treba da budemo svesni je da naučimo da osluškujemo šta nam duša kaže, bilo da je to dobro ili loše. Mi vrlo često to ni ne znamo jer nam je ego glasan a on inače samo želi da zadrži status quo, da nam niko ništa ne govori o nama i da nas pusti na miru da održavamo našu sliku o sebi. Ono što većina ljudi ne shvata je da tada ni ne postoji mogućnost da nas neko voli onakve kakvi smo zaista jer ni mi sami ne znamo kakvi smo zaista. A to je veliki propust jer kada se oko nas pojave ljudi koji nam mogu pomoći da prihvatimo sebe i ostvarimo svoje potencijale, trebalo bi da to iskoristimo na najbolji mogući način a ne da krijemo ili poričemo jedan veliki strašan mračan deo koji u stvari uopšte nije tako strašan. To je samo deo nas koji mi mislimo da se ne uklapa, ali se u stvari uklapa. Samo treba da ga osvetlimo. S druge strane, deo odgovornog života jeste da brinemo o sebi i o drugima. Ako ne shvatamo šta je to što nam smeta, ako ne umemo da razumemo sebe, ako ni ne pokušavamo, onda ne sprovodimo osnovu naše egzistencije - a to je da otkrijemo šta je to što smo i naš život, da budemo istraživači u našoj potrazi za smislom. Ko se toga mane, taj sigurno ne može da uživa u svemu što nam život pruža.

Pored tog dela odgovornosti koji se tiče nas samih, odgovorni smo i za ono što govorimo i činimo prema drugima. Kako to rekoše bliznakinje pre nekog vremena u nedeljnom horoskopu: the Bamby Clause: If you do not have something nice to say, don't say anything at all. Ne moramo sve vreme biti srećni kao da se vozimo na balonu, ali bi trebalo da znamo kada i kako, sa određenim taktom i uvek sa dobrom NAMEROM da kažemo drugima šta je po sredi. To je deo odgovornosti prema sebi - reći drugima šta nama smeta i šta mi želimo. Neodgovorno je prema sebi i prema drugima ćutati o onome što mi ne smatramo ispravnim, iako možda nismo u pravu, ne znamo to dok ne testiramo, a pasivnost i povlačenje nas samo vraćaju natrag u ego gde smo sigurni da smo u pravu, gde se ništa ne remeti, dinamičko delikatna ravnoteža postoji, ali na veštački način, bez ikakve paralele životu i realnom stanju u nama samima. Jer mi sigurno jesmo zbog nečega ljuti ili neraspoloženi ili nam se nešto ne sviđa, ali kako će zaboga onaj drugi to znati ako mi to ne kažemo? Ljudi ne čitaju misli. I svako je u svojim mislima. Niko se toliko ne bavi drugima koliko sobom, pa čak i kroz druge. Zato je važan deo odgovornosti govoriti drugima šta mislimo, šta želimo i kako nam se nešto sviđa ili ne. Bez straha od osude ili odbacivanja. Jer ako kažemo to asertivno, krajnje dobronamerno i bez podsvesne skrivene emocije koju nismo obradili, naši sagovornici će razumeti. Nije to ništa komplikovano kako ga mi zamišljamo. Vrlo je jednostavno - razumi sebe, izrazi sebe, the rest will follow. Dakle samo treba da shvatimo ono što je i Buda rekao - sve polazi od nas. Od nas polazi kako ćemo gledati svet. Ako svaku kritiku primimo kao napad živećemo u stalnoj bici sa svetom i ljudima. Ako svaku kritiku primimo kao priliku za preispitivanje, za rast i razvoj, svet će biti divno mesto puno duhovnih prijatelja. I kako ćemo se mi nositi sa tim je samo naša politika. Dakle, iako izgleda suprotno, nama jeste data sloboda da, u okviru svojih okolnosti i mogućnosti, odlučimo kako ćemo živeti. Imamo dva izbora: u strahu ili ljubavi. Jedan vodi izolaciji, nerazumevanju, siromaštvu i bolesti. Drugi vodi radosti, prijateljstvu, razumevanju i sreći. Tu zaista imamo izbor. I važno je da shvatimo da nikad nije kasno i da je uvek moguće napraviti novi izbor. Kako reče neko na pinterestu: svako ima pravo na drugu šansu koja se zove SUTRA. :) Ja sam za to da živimo danas, sad u ovom trenutku, da bi nam i sutra bilo radosno kao danas. A to je moguće samo ako dozvolimo sebi da uživamo u ovome što je sad. Sutra će doći, svejedno, hteli mi to ili ne. Sada je prilika da budemo srećni i odgovorni istovremeno.

We are in fact constantly trying to find ourselves

Ovih dana mi se mota po glavi da smo mi u stvari u konstantnoj potrazi za sobom. Svi naši odnosi sa drugim ljudima, naš posao, naša dremka popodne, naša putovanja i hobiji, to kako pijemo i partijamo, sve to je u svrhu otkrivanja novih stanica na putu ka sebi. To ćemo raditi do kada ne umremo. I onda ćemo, ja verujem, nastaviti to da radimo u nekom drugom životu, potpuno nesvesni toga šta smo u ovom postigli i šta smo naučili. Ponekad će nas samo neki neuhvatljivi déjà vu podsetiti da smo možda već bili na tom mestu i da nam se ništa ne ponavlja slučajno. Kad smo već kod toga kako vama ide učenje iz lekcija koje se ponavljaju? Postoji to uvreženo verovanje - sa kojim se ja slažem - da se greške ponavljaju sve dok ne postanu dobro naučene lekcije. To je po mom mišljenju drugačije od ispita. Na ispitu se izvučete, radi vam adrenalin, dobro ste spremljeni i u toj ste materiji, sinoć ste je ponavljali. Lekcije u životu idu drugačije. Uhvate vas kad se najmanje nadate. I onda je pitanje koliko je vaša svest otvorena da prepoznate da to evo jedna lekcija ide prema vama i koliko ste spremni da priznate da je to što se sada ponavlja prošli put ipak bila greška i da sada nećete načiniti istu. Koliko ste spremni da odustanete od sebe da bi ste postali to što jeste? Ovo pitanje, meni bar, zvuči potpuno paradoksalno, ali to je ono kada vas život u stvari uči. Recimo to koliko vaša percepcija zavisi od vašeg trenutnog raspoloženja. Kao na ovoj slici. Baš ovako.

Trebalo mi je zaista puno vremena da shvatim da mi nismo naša raspoloženja. Mi osećamo, mi imamo emocije, te emocije u nama bude razne hemijske procese - ili oni bude emocije, kako vam volja - ali mi nismo ono što trenutno osećamo. Ono što trenutno osećamo je kao alarm na benzinskoj stanici na vašem putu do sebe gde se postavlja pitanje da li ste ostali bez goriva, da li ste upumpali loše gorivo i da li sada treba da stanete tu, napravite pauzu, popijete kafu i razmislite zašto osećate to što osećate. Mi smo misleća bića. To nam je naredni stupanj u evoluciji. Dobili smo osećanja da nas vode ali naš mozak može da upravlja njima. Može da ih razume, da nauči kako da ih društveno-prihvatljivo ispoljava. To se uči. Na žalost, mnoge generacije roditelja su vaspitane po određenim šablonima gde se ispoljavanje emocija smatralo skarednim znakom lošeg vaspitanja, ali danas smo mnogo uznapredovali u odnosu na to i ja zaista mislim da je dužnost svakog probuđenog pojedinca koji je o ovome mislio da na suptilan i adekvatan način to i poduči svoje roditelja, ako želi i može. Ako ne njih, onda svakako našu decu. Ja zaista verujem da se mi sada nalazimo u revoluciji nove svesti. Ne zato što je to popularno, nego zato što je neophodno. Neke vrednosti se moraju promeniti jer nisu održive. Neke vrednosti treba da ostanu zbog onog lepog ponašanja koje su nas naučila bodljikava prasad koja su se gurala kada im je hladno. Neke prioritete moramo da promenimo. Jer ćemo se ponovo roditi nekada i možda uspeti da pogledamo unazad. Onda ostaje pitanje - da li smo išta naučili? Da li smo uspeli da boljim delom sebe upoznamo onaj mračni, tajni deo sebe i da ga osvetlimo, kako reče Jung: “There is no coming to consciousness without pain. People will do anything, no matter how absurd, in order to avoid facing their own Soul. One does not become enlightened by imagining figures of light, but by making the darkness conscious.” U putovanju ka sebi poenta je da prihvatimo sve delove sebe. One tužne, mračne, neprijatne, da ih učinimo poznatim ako ih ne poznajemo. Da ih inkorporiramo u svoje svesno. I tu nema lepljenja nalepnica. I nepoželjno je bilo šta gurati pod tepih, po kojim kako reče kolega bloger ionako nema mesta ni za šta više do prašine. U zavisnosti od slabosti ega koji iz straha drži na okupu sadašnje stanje svesti jer se boji svake promene koja će uzdrmati delikatni ekvilibrijum koji održava razum i sadašnje stanje kontrole, u zavisnosti od jačine želje za tom kontrolom mi ćemo upoznavati sebe. Jer ego je taj koji želi da kontroliše i boji se da će poludeti, izgubiti i propasti ako tu kontrolu pusti. U životu je zato važno okružiti se ljudima koji tu promenu i želju za upoznavanjem sebe razumeju i ohrabruju. Sa ljudima koji su dovoljno očvrsli i jaki da znaju da život jeste konstantna promena, gubljenje i davanje a sa druge strane dobijanje zrakova svetla, zračak po zračak, jer se tako naša tama obasjava. I kada jednom zasvetlimo u punom sjaju nećemo se bojati mraka. Mrak je ništa drugo do odsustvo svetla.

Zato se mislim, ovom svetu danas zaista treba sve više i više probuđenih ljudi. Trebaju nam negovatelji, govornici, baštovani, učitelji, pisci, pesnici, slikari, dizajneri, mislioci, inženjeri, stručnjaci koji svoj zanat vole i poštuju, umeju da daju i da poduče, da inspirišu druge zaposlene svojim primerom i ponašanjem, travari, tragači, ljudi puni vrline, duhovnici - iskreni, posvećeni roditelji, kuvari, trebaju nam oni koji mogu i hoće da učine sve da bismo kao vrsta zasijali. Ne treba nam više egomanijaka i samoljubivih narcisa. Zaista nam ne treba da u medijima podržavamo njihovu patologiju i da uopšte pišemo o njoj. Jeste da senzacije prodaju novine, ali to nije najvažnije od svega. Tako se samo veliča jednostranost naših bića i svodi se na društveno prihvatljivo ponašanje. A mi nismo samo to - mi smo sve - i svetlo i mrak. Mi smo definisali sebe kao misleća bića, našli smo reči i metode kojima je moguće učiniti napredak svesti. Imamo sve raspoložive informacije stare hiljadama godina kao i najnovija naučna dostignuća. Stigli smo do velikog napretka u razumevanju sebe. Onda zaista nemamo nikakav izgovor da to ne učinimo. Da ne upoznamo sebe do kraja. Da naselimo svet ljubavlju.