RR living - our dreams, needs, desires and expectations

Danas se mnogo priča o odgovornosti. Ja to zovem responsible and reasonable living - RR living. Stim što ja pod tim ne podrazumem asketsko odricanje, podučavanje drugih tome šta je moralno i držanje plana kao pijan plota. Činjenica jeste da će nas uskoro biti 7 milijardi. Ako se svi počnemo ponašati kao bahati pojedinci koji hoće sve sad i odmah i po svome ili nikako, onda bi planeta čini mi se za 5 minuta nestala. Reasonable znači da resurse koje imate na raspolaganju - energiju, telo, misli, pamet, prijatelje, državu, dvorište, odmor, san, smeh, svu lepotu - koristite da biste ostvarili optimum kapaciteta. I maksimum ako treba, stim što ja mislim da sa maksimumom ne treba preterivati. Pomislite, sve je energija - ako jednog dana potrošite sve zalihe koje imate činjenica jeste da će vam trebati vremena da ih obnovite. Sigurno je da sve što se potroši mora i da se nadoknadi, na ovaj ili onaj način. Energija prelazi iz forme u formu, ali nisu sve forme nagrađujuće. Ako provedete sat vremena svađajući se sa nekim podići će vam se negativna energija, bes i ljutnja, bićete ljuti i na sebe i na tu drugu osobu i ništa konstruktivno niste uradili. Zato RR život podrazumeva i odgovornost postavljanja granica. Ni ja do skora to nisam shvatala ali nisu granice tu da drugima zabrane da nam priđu. Granice su tu da nas zaštite. Potpuno je u redu pokušavati da shvatimo druge i da im pomognemo, ali nedostatak granica znači nedostatak poštovanja - i za nas i za druge. Ako ih sebi ne postavimo za sebe i druge, to znači da ćemo i od drugih imati nerealna očekivanja da su kao otvorena knjiga i da dozvoljavaju da olako uđemo u njihov svet i tamo rovarimo po njemu. Ne znači da su naše namere nužno loše. Možda mi samo nismo osvestili šta su naše namere. Kako reče neko prošle nedelje "Put do pakla je popločan najboljim namerama". Pa jeste. Zato, da bismo bili odgovorni stanovnici planete Zemlje treba da razumemo granice, postavimo ih i za sebe i za druge. I da tek onda ulazimo u komunikaciju i odnos sa svima. To nije talenat. Niko od nas to nema urođeno, možda retki samosvesni posebni pojedinci. To je veština i to se uči. Uči se da se bude sa drugima, a najviše zbog vaspitanja i primera među kojima smo rasli teško nam je da nađemo inspiraciju, ali je moguće ako se potrudite. Svet je danas ipak pun izvanrednih pojedinaca i oni su i među nama.

Isto tako mislim da je odgovorno sa vremena na vreme ući u sebe i pozabaviti se sobom. I raditi nešto što samo nas raduje i veseli. To je naše vreme za nas. Na žalost, smatra se da je to više privilegija nego pravo, ali i to je pogrešno uverenje sa kojim smo odrasli. Verovalo se da samo bogati i dokoni mogu da priušte sebi da se bave sobom. Drugo pogrešno uverenje koje obično mori radoholičare je ako prestanu sa radom, da će pasti i biti gotovi - to je oduzimanje sebi prava na odmor. Ne slažem se sa tim korenski. Smatram da je pravo i dužnost svakog pojedinca koji zna da misli da obezbedi, napravi, konstruiše, smesti negde sebi vreme za sebe. Tako je odgovoran prema sebi i prema drugima. Tako neće upasti u napade samosažaljenja što je dao više nego što je mogao, što je istrošio energiju jer nije uspeo da postavi granice, što se pretvara da je žrtva. Stvarno verujem da svesno ne možemo biti žrtve. A to je opet ono što zahteva uključivanje u sadašnji trenutak, taj momenat svesnosti. Whatever you do with awareness is meditation, Osho. Dakle ne moramo otići u ašram i provesti 20 dana u vipasana meditaciji. Možemo i korisno je, ali ako ne možemo to trenutno da priuštimo, taj večiti san kome smo se nadali, mi možemo da upotrebimo ono što imamo sada i ovde i da sa svim raspoloživim resursima budemo ovde i sada za sebe i druge ljude. Recimo da bi grnčarija mogla da bude jedan od kreativnih načina da se provede neko vreme u kontaktu sa sobom i još i pravljenju nečega što će biti naših ruku delo. I korišćenje naših misli, talenta i veštine isto tako. Ali može to da bude i kreativno i temeljno pranje sudova. :)

Sve što radimo sa pažnjom i posvećenošću je mnogo odgovornije nego da kažemo da su krivi naši roditelji, država, loše škole ili trenutno raspoloženje. Mi jesmo emotivna ali i misleća bića. Ne treba da radimo na sebi zbog drugih, nego prvenstveno zbog sebe. A drugi će samo da se inspirišu i požele da rade to isto kada vide koliko nam to dobra donosi. A primer drugima možete biti samo ako živite to u šta verujete i šta govorite. Zato se treba povući sa vremena na vreme da bi shvatili jesmo li zaista usvojili verovanja koja nam donose dobro ili se samoobmanjujemo zato što su nam očekivanja od samih sebe prevelika. OK je priznati sebi i da smo sebični, neraspoloženi, izgubljeni, sami. To je deo ljudskog. I to ne treba da otresemo tek tako jer time odbacujemo važan deo sebe. Ali ono za šta uvek treba da budemo svesni je da naučimo da osluškujemo šta nam duša kaže, bilo da je to dobro ili loše. Mi vrlo često to ni ne znamo jer nam je ego glasan a on inače samo želi da zadrži status quo, da nam niko ništa ne govori o nama i da nas pusti na miru da održavamo našu sliku o sebi. Ono što većina ljudi ne shvata je da tada ni ne postoji mogućnost da nas neko voli onakve kakvi smo zaista jer ni mi sami ne znamo kakvi smo zaista. A to je veliki propust jer kada se oko nas pojave ljudi koji nam mogu pomoći da prihvatimo sebe i ostvarimo svoje potencijale, trebalo bi da to iskoristimo na najbolji mogući način a ne da krijemo ili poričemo jedan veliki strašan mračan deo koji u stvari uopšte nije tako strašan. To je samo deo nas koji mi mislimo da se ne uklapa, ali se u stvari uklapa. Samo treba da ga osvetlimo. S druge strane, deo odgovornog života jeste da brinemo o sebi i o drugima. Ako ne shvatamo šta je to što nam smeta, ako ne umemo da razumemo sebe, ako ni ne pokušavamo, onda ne sprovodimo osnovu naše egzistencije - a to je da otkrijemo šta je to što smo i naš život, da budemo istraživači u našoj potrazi za smislom. Ko se toga mane, taj sigurno ne može da uživa u svemu što nam život pruža.

Pored tog dela odgovornosti koji se tiče nas samih, odgovorni smo i za ono što govorimo i činimo prema drugima. Kako to rekoše bliznakinje pre nekog vremena u nedeljnom horoskopu: the Bamby Clause: If you do not have something nice to say, don't say anything at all. Ne moramo sve vreme biti srećni kao da se vozimo na balonu, ali bi trebalo da znamo kada i kako, sa određenim taktom i uvek sa dobrom NAMEROM da kažemo drugima šta je po sredi. To je deo odgovornosti prema sebi - reći drugima šta nama smeta i šta mi želimo. Neodgovorno je prema sebi i prema drugima ćutati o onome što mi ne smatramo ispravnim, iako možda nismo u pravu, ne znamo to dok ne testiramo, a pasivnost i povlačenje nas samo vraćaju natrag u ego gde smo sigurni da smo u pravu, gde se ništa ne remeti, dinamičko delikatna ravnoteža postoji, ali na veštački način, bez ikakve paralele životu i realnom stanju u nama samima. Jer mi sigurno jesmo zbog nečega ljuti ili neraspoloženi ili nam se nešto ne sviđa, ali kako će zaboga onaj drugi to znati ako mi to ne kažemo? Ljudi ne čitaju misli. I svako je u svojim mislima. Niko se toliko ne bavi drugima koliko sobom, pa čak i kroz druge. Zato je važan deo odgovornosti govoriti drugima šta mislimo, šta želimo i kako nam se nešto sviđa ili ne. Bez straha od osude ili odbacivanja. Jer ako kažemo to asertivno, krajnje dobronamerno i bez podsvesne skrivene emocije koju nismo obradili, naši sagovornici će razumeti. Nije to ništa komplikovano kako ga mi zamišljamo. Vrlo je jednostavno - razumi sebe, izrazi sebe, the rest will follow. Dakle samo treba da shvatimo ono što je i Buda rekao - sve polazi od nas. Od nas polazi kako ćemo gledati svet. Ako svaku kritiku primimo kao napad živećemo u stalnoj bici sa svetom i ljudima. Ako svaku kritiku primimo kao priliku za preispitivanje, za rast i razvoj, svet će biti divno mesto puno duhovnih prijatelja. I kako ćemo se mi nositi sa tim je samo naša politika. Dakle, iako izgleda suprotno, nama jeste data sloboda da, u okviru svojih okolnosti i mogućnosti, odlučimo kako ćemo živeti. Imamo dva izbora: u strahu ili ljubavi. Jedan vodi izolaciji, nerazumevanju, siromaštvu i bolesti. Drugi vodi radosti, prijateljstvu, razumevanju i sreći. Tu zaista imamo izbor. I važno je da shvatimo da nikad nije kasno i da je uvek moguće napraviti novi izbor. Kako reče neko na pinterestu: svako ima pravo na drugu šansu koja se zove SUTRA. :) Ja sam za to da živimo danas, sad u ovom trenutku, da bi nam i sutra bilo radosno kao danas. A to je moguće samo ako dozvolimo sebi da uživamo u ovome što je sad. Sutra će doći, svejedno, hteli mi to ili ne. Sada je prilika da budemo srećni i odgovorni istovremeno.

We are in fact constantly trying to find ourselves

Ovih dana mi se mota po glavi da smo mi u stvari u konstantnoj potrazi za sobom. Svi naši odnosi sa drugim ljudima, naš posao, naša dremka popodne, naša putovanja i hobiji, to kako pijemo i partijamo, sve to je u svrhu otkrivanja novih stanica na putu ka sebi. To ćemo raditi do kada ne umremo. I onda ćemo, ja verujem, nastaviti to da radimo u nekom drugom životu, potpuno nesvesni toga šta smo u ovom postigli i šta smo naučili. Ponekad će nas samo neki neuhvatljivi déjà vu podsetiti da smo možda već bili na tom mestu i da nam se ništa ne ponavlja slučajno. Kad smo već kod toga kako vama ide učenje iz lekcija koje se ponavljaju? Postoji to uvreženo verovanje - sa kojim se ja slažem - da se greške ponavljaju sve dok ne postanu dobro naučene lekcije. To je po mom mišljenju drugačije od ispita. Na ispitu se izvučete, radi vam adrenalin, dobro ste spremljeni i u toj ste materiji, sinoć ste je ponavljali. Lekcije u životu idu drugačije. Uhvate vas kad se najmanje nadate. I onda je pitanje koliko je vaša svest otvorena da prepoznate da to evo jedna lekcija ide prema vama i koliko ste spremni da priznate da je to što se sada ponavlja prošli put ipak bila greška i da sada nećete načiniti istu. Koliko ste spremni da odustanete od sebe da bi ste postali to što jeste? Ovo pitanje, meni bar, zvuči potpuno paradoksalno, ali to je ono kada vas život u stvari uči. Recimo to koliko vaša percepcija zavisi od vašeg trenutnog raspoloženja. Kao na ovoj slici. Baš ovako.

Trebalo mi je zaista puno vremena da shvatim da mi nismo naša raspoloženja. Mi osećamo, mi imamo emocije, te emocije u nama bude razne hemijske procese - ili oni bude emocije, kako vam volja - ali mi nismo ono što trenutno osećamo. Ono što trenutno osećamo je kao alarm na benzinskoj stanici na vašem putu do sebe gde se postavlja pitanje da li ste ostali bez goriva, da li ste upumpali loše gorivo i da li sada treba da stanete tu, napravite pauzu, popijete kafu i razmislite zašto osećate to što osećate. Mi smo misleća bića. To nam je naredni stupanj u evoluciji. Dobili smo osećanja da nas vode ali naš mozak može da upravlja njima. Može da ih razume, da nauči kako da ih društveno-prihvatljivo ispoljava. To se uči. Na žalost, mnoge generacije roditelja su vaspitane po određenim šablonima gde se ispoljavanje emocija smatralo skarednim znakom lošeg vaspitanja, ali danas smo mnogo uznapredovali u odnosu na to i ja zaista mislim da je dužnost svakog probuđenog pojedinca koji je o ovome mislio da na suptilan i adekvatan način to i poduči svoje roditelja, ako želi i može. Ako ne njih, onda svakako našu decu. Ja zaista verujem da se mi sada nalazimo u revoluciji nove svesti. Ne zato što je to popularno, nego zato što je neophodno. Neke vrednosti se moraju promeniti jer nisu održive. Neke vrednosti treba da ostanu zbog onog lepog ponašanja koje su nas naučila bodljikava prasad koja su se gurala kada im je hladno. Neke prioritete moramo da promenimo. Jer ćemo se ponovo roditi nekada i možda uspeti da pogledamo unazad. Onda ostaje pitanje - da li smo išta naučili? Da li smo uspeli da boljim delom sebe upoznamo onaj mračni, tajni deo sebe i da ga osvetlimo, kako reče Jung: “There is no coming to consciousness without pain. People will do anything, no matter how absurd, in order to avoid facing their own Soul. One does not become enlightened by imagining figures of light, but by making the darkness conscious.” U putovanju ka sebi poenta je da prihvatimo sve delove sebe. One tužne, mračne, neprijatne, da ih učinimo poznatim ako ih ne poznajemo. Da ih inkorporiramo u svoje svesno. I tu nema lepljenja nalepnica. I nepoželjno je bilo šta gurati pod tepih, po kojim kako reče kolega bloger ionako nema mesta ni za šta više do prašine. U zavisnosti od slabosti ega koji iz straha drži na okupu sadašnje stanje svesti jer se boji svake promene koja će uzdrmati delikatni ekvilibrijum koji održava razum i sadašnje stanje kontrole, u zavisnosti od jačine želje za tom kontrolom mi ćemo upoznavati sebe. Jer ego je taj koji želi da kontroliše i boji se da će poludeti, izgubiti i propasti ako tu kontrolu pusti. U životu je zato važno okružiti se ljudima koji tu promenu i želju za upoznavanjem sebe razumeju i ohrabruju. Sa ljudima koji su dovoljno očvrsli i jaki da znaju da život jeste konstantna promena, gubljenje i davanje a sa druge strane dobijanje zrakova svetla, zračak po zračak, jer se tako naša tama obasjava. I kada jednom zasvetlimo u punom sjaju nećemo se bojati mraka. Mrak je ništa drugo do odsustvo svetla.

Zato se mislim, ovom svetu danas zaista treba sve više i više probuđenih ljudi. Trebaju nam negovatelji, govornici, baštovani, učitelji, pisci, pesnici, slikari, dizajneri, mislioci, inženjeri, stručnjaci koji svoj zanat vole i poštuju, umeju da daju i da poduče, da inspirišu druge zaposlene svojim primerom i ponašanjem, travari, tragači, ljudi puni vrline, duhovnici - iskreni, posvećeni roditelji, kuvari, trebaju nam oni koji mogu i hoće da učine sve da bismo kao vrsta zasijali. Ne treba nam više egomanijaka i samoljubivih narcisa. Zaista nam ne treba da u medijima podržavamo njihovu patologiju i da uopšte pišemo o njoj. Jeste da senzacije prodaju novine, ali to nije najvažnije od svega. Tako se samo veliča jednostranost naših bića i svodi se na društveno prihvatljivo ponašanje. A mi nismo samo to - mi smo sve - i svetlo i mrak. Mi smo definisali sebe kao misleća bića, našli smo reči i metode kojima je moguće učiniti napredak svesti. Imamo sve raspoložive informacije stare hiljadama godina kao i najnovija naučna dostignuća. Stigli smo do velikog napretka u razumevanju sebe. Onda zaista nemamo nikakav izgovor da to ne učinimo. Da ne upoznamo sebe do kraja. Da naselimo svet ljubavlju.

Motivacija je ključ svega

Bez obzira na to što nam je 90 procenata pokretačke snage života ispod ledenog brega, važno nam je da shvatimo zašto nešto radimo. Kada imamo odgovor na to pitanje, imamo dovoljno psihičke energije, ključnih molekula libida da nas pokrene da nešto radimo, stvaramo, da se pokrenemo, da pišemo. Kaže meni kolega malopre: ako je kriza, što ne uzmeš nešto kreativno da radiš? Pomislila sam šta bi stvarno stvarno obradovalo tu devojčicu u meni? Onu koja je volela roze i lutke, čitala knjige po ceo dan iako nije znala da čita, raskupusala dve Zmajeve Riznice pre nego što je pošla u školu i zaista volela uvek da piše i da podeli sa ljudima to što piše, računajući i dve zelene sveske sa literarne sekcije u osnovnoj školi? Pošto se obučavam u transakcionoj analizi, rešila sam da iskoristim i tu metaforu sada i da kažem da je Roditelj mojoj devojčici rekao ali radi nešto kreativno što voliš što će doneti novac. Budi odgovorna. Devojčica je rekla: mene to ne čini srećnom. Mene čini srećnom da pišem. I odgovorna sam, jesam prema sebi pre svega. Moje srce je danas poskočilo od sreće kada sam shvatila da mogu da pišem i da me to ne košta, ne boli, ne umara, ne nervira i da ću se posle toga osećati srećnom i ispunjenom naročito još ako dobijem neki komentar na moje pisanije. To će biti sreća najveća.

Ovo mi je drugi blog, imam još jedan. Oba su povezana. Ovaj prvi je nastao skoro u isto vreme kad i početak moje najveće ljubavne veze i prestala sam da ga pišem kada se ona završila. Ovaj drugi na kome je i ovaj post sam popunjavala kada sam prolazila kroz jedan od loših perioda za ličnu sreću, ali opet mnogo sam naučila i shvatila, tako da mi je bilo drago što sam to pokušavala da uobličim u reči. Ovo ali ne znači da mislim da nam ne može i ne sme biti loše dok smo srećni. Ne. Mislim da je život jedan skup svega, dobrog i lošeg, prijatnog i neprijatnog i da je onoliko bogatiji koliko uspete da u svemu što vam se događa nešto naučite, u nečemu uživate, nečemu se nasmejete, nečemu ili nekome kažete "ne" i preživite to što vas neko neće zbog toga voleti. Najvažnije je da volite sebe. Odgovorno isto onako kao što ne bacate papir van kante. Odgovorno volite i sebe i druge. Onda to znači da ste zaista svesni i prisutni. (to što pišem u 2. licu množine ne znači da u to ne ubrajam sebe, već da se identifikujem sa jednom većom grupom - nadam se - koja u to 2. lice množine spada).

Imam dvojicu prijatelja koji su od blogera postali pisci. Ne znači da to mislim niti da sebe smatram jednim/om? ali mi je jedan od njih skoro rekao šta pisanje za njega znači i shvatila sam šta je hteo da mi kaže. Pošto svi toliko pričaju o ljubavi prema sebi a nisu sigurni da stvarno znaju šta to znači ja moram da priznam da sam bila u grupi onih koji su tu floskulu smatrali za izgovor za sebičnost. Dok je nisam razumela. Evo ovo sad je čin ljubavi prema sebi. Radim nešto u čemu uživam. Ljubavno. Bez kalkulacija. Imam break in time pa hoću da mi za to vreme bude lepo.

Ljubav je ključ. Mislim da jeste. Možemo pričati da je to moć, seks ili novac, ali ove stvari samo govore o tome da sam JA važan u samoljubivoj egomanijačkoj pohlepi da prigrabim što više za sebe, da ja iz odnosa DOBIJEM a ne da DAJEM i tako ću se i ponašati. Kada verujete i dajete ljubav, onda niste račundžija nego ste dobrovoljni davalac krvi jer dajete nešto što imate i što vas ne košta i čega će vaša crvena krvna zrnca samo još više proizvesti jer imate taj dar u sebi. Imate moć. Svi imamo srce i krv. Znači da svi imamo kapacitete da volimo. Samo je pitanje da li smo to zaista hteli. Dakle pitanje je motivacije.

Ovaj post se poklapa sa novom ljubavlju. Sa novom osobom. Ja sam skoro pa nova osoba. Stara a nova. Pisalica koja se setila da zna da piše. I našla svoj blog za dokaz toga. Ja nisam pisac. Mislim da nikada neću umeti da pišem o drugim ljudima. Umem da pišem samo o sebi i onome šta se unutra mene događa. I oko mene, ali ne dalje od nekog mog ugla posmatranja. Ja sam osuđeni introvert. Što ne znači da ne mogu da se povežem i empatišem, nego što ne umem da se zamislim da govorim iz drugog lica. Možda je to proces. Možda jednog dana uspem ako mi neko pokaže KAKO. Postoje radionice kreativnog pisanja pa se možda usudim da odem na njih. Ili da pročitam onih 10 knjiga koje sam naručila iz Amerike sa instrukcijama o kreativnom pisanju i kako pisati. Možda mi moj hobi postane život. Već sam srećnija nego na početku posta. :)

Ovo su zaista neobična vremena. Valjda to svako tvrdi za svoje vreme, ali mislim da je digitalno doba nas zaista stavilo u poseban položaj. Za 20 godina smo poptuno izmenili način na koji radimo, sedimo, putujemo, pišemo, razmenjujemo, obaveštavamo se, prijateljujemo, raskidamo, volimo. Dakle treba biti svestan da se mnogo od onih KAKO izmenilo. I jezik se izmenio. Pitanje je koliko bi generacija moje mame, ako nije dovoljno uronila u digitalno doba i fejsbuk, razumela moj post. Ili kako će razumeti neko ko ne zna šta je audio kaseta. To je sve bogatstvo ovog doba ja mislim. To što smo spremni na sve. I sve je moguće.

Protekle dve godine dok nisam pisala sam provela u aktivnom zezanju i ozbiljnom traženju sebe. Dakle nešto poput vožnje rolerkosterom ali kroz neku pećinu gde vas ponekad polije i hladan tuš kada prolazite kroz neko jezero. Vrtoglavica, skoro i nesvestica. Svašta sam saznala i naučila, o nekim stvarima ću rado pisati i ovde, ali mi je najvažnije šta sam o sebi naučila. I to me je nekako najviše usrećilo. Shvatila sam da sam u sve ušla iz neznanja, potpunog nepoznavanja svega u šta ulazim, ali sa onim što Englezi zovu in good faith, otvorenog srca i čistih namera. Nisam nikada ništa radila da bi me to dovelo do nečega. Iskreno ne znam da li to znači da sam glupa, ali ja ne mogu kada nešto počnem da radim da kažem da će me to dovesti do toga, toga i toga. Ne želim da se ograničim tako. Zaista ne želim. To i jeste čar putovanja, kada negde krenete, sem ako ste stvarno uplašeni zeka ili čovek/žena bez mašte, smislite plan puta i držite se toga kao pijan plota. Tako se ne doživljava avantura. Tako se niko ni ne zavoli. Tako se ispune unapred smišljeni koncepti našeg uma, koji ma koliko mi bili ponosni što smo pametni, zaista ne zna sve. Postoji nešto veće od našeg uma, a sad moja sestra je filozof, neka me ispravi, ja mislim da je naše iskustvo veće od našeg uma. Istina, oni su komplementarni, dopunjuju se i postoje u suživotu.

I na kraju kada smo kod motivacije, mislim da je ključ u tome da se svaki put kada nešto radimo setimo da li to radimo iz straha ili iz ljubavi. Postoje zaista samo ta dva puta. To mi je moja divna drugarica sinoć rekla. Naravno pored straha i ljubavi postoje i druge emocije koje doživljavamo ali koje ne moraju biti mi kao mi. Hoću reći mi nismo samo strah i samo bes i samo ljutnja ni samo ljubav. Mi smo skup svih osećanja koja prolaze kroz nas i koja osećamo, a na kraju pobedi onaj vuk koga hranimo. Važno je čini mi se shvatiti poreklo emocija iz kojih nešto radimo. Šta naši postupci bude u nama ili šta postupci drugih bude u nama pa nam se čini da to što nam se događa jeste ili nije lepo.

Kada pišem osećam se opet kao dete koje se igra. Osećam se i slobodno kao divlji konj koji trči brdima. Osećam se kao ja, sa nekom dobrom lampom koja osvetljuje tačno onaj deo mene koji mi kada ga pokrenem donosi najveću sreću. Zato je bitno zašto nešto radimo. Jer želimo da budemo srećni.

Jedva čekam da ponovo pišem. Osećam da će me to radovati. I osećam da je dobro i da će me odvesti u avanturu. Samo to znam. Ostalo ne znam i nema ni potrebe. Kada bude trebalo kazaće mi se samo. Kako kažu Jinxi - Avantura počinje! :)

Priča

Decembarska jutra imaju dve atmosfere – jedna je pre nego što počne radno vreme i druga je posle devet časova ujutru, do prve gladi, nedge oko podneva. Kašnjenje je sastavni deo te rutine. U tom periodu intermezza između dolaska na vreme i trčanja kroz park, poskakivanja u štiklama po ispucalom betonu stazice i sinhronizovanog desnog semafora preko koga se stiže do lepše rute koja ide kroz park, vreme se primiri. Postane relativno onako kako fizičari tvrde da može da bude. I dok traje taj usporeni snimak ona misli da može da čuje simfonijski orkestar u glavi. Rekli su joj da je to od previše filmova i rekli joj da se ponaša detinjasto. Ona je sve to čula i registrovala ali je u sebi iskreno pomislila da valjda ona bolje nego oni zna šta čuje u glavi.

Bilo joj je samo teško što nije to mogla sa njim da podeli. On je već četiri godine mrtav. Kristof je bio jedina duša kojoj je uvek mogla da kaže sve a da on ne daje ocenu njenog ponašanja i ne smatra da je to što ona radi besmisleno. Kristof doduše nije govorio. On je tako odlučio. I ona je to poštovala, jer da bi živeli zajedno to je zahtevalo da se on prilagodi njoj i ona njemu. On je mogao da bude gladan i po dva dana kada ona odluči da ne jede više. To se događalo povremeno kada ona pomisli koliko je besmisleno živeti. Čemu živeti kada više niko ne veruje da je moguće čuti muziku a ne biti lud? I kako svi oni znaju da su normalni a ne ludi kada se niko iz ludosti nije vratio da potvrdi da je to zaista kao u Linčovom filmu? I zašto je potrebno da na isti način svi budemo normalni? Zar nisu Englezi govorili da je ono što je dobro za jednu osobu ne nužno dobro i za drugu. Jesu, rekli su. I Morisi je to potvrdio. Meso je ubistvo, jeste i ona je davno odlučila da meso ne jede.

Sve je počelo onda kada je shvatila da ne sme nikome ali nikome na svetu da kaže da je zaljubljena u brata svoje najbolje drugarice jer je on išao u muzičku školu i delovao odsutno. Dečaci iz razreda su oduvek bili previše grubi, gurali su je uz zid sa ostalim devojčicama, štipali ih, zavlačili im ruke ispod suknje i ona je vrištala, zajedno sa ostalim devojčicama, ali ne zato što je mislila da tako treba, nego što je to nasilje zaista užasavalo. Posle nekoliko godina saznala je da je ostalim devojčicama to prijalo jer kako ne znaš, to se tako radi. Stvarno? Ja sam mislila da on meni priđe i podari mi cvet ili pesmu, a ja onda odem kući, ispresujem cvet, stavim ga u dnevnik i pročitam pesmu i onda i ja napišem njemu jednu. To je samo njoj rekla jer je pomislila, ona je dobra prema meni, njoj to smem da kažem. To si mislila? Hahaha, kakva glupača. Nije ni čudo što ne možeš da nađeš dečka. Pa ti si glupa. Prošlo je dosta godina dok ona nije shvatila da postoji nešto što se zove vršnjačko maltretiranje. I dok nije shvatila da nisu svi dečaci takvi. Neki su isto tako čitali knjige, pisali pesme i prilazili drugim ljudima sa poštovanjem i razumevanjem. Neke od njih je volela, neke ne. Shvatila je da je najbolja drugarica isto tako vrlo rado maltretirala druge kada nju ne bi. I shvatila je da je to loše za sve pa i za nju u jednom trenutku. Rekla joj je da joj je mama zabranila da se druže. Ona je napala u školskom dvorištu. Svašta joj je rekla – i da je ružna i glupa i lezbejka i siromašna. Plakala je. I otišla kući. Posle dosta godina naučila je da jednoj takvoj drugarici kaže da ne može tako da priča sa njom. Nije to bilo kao u akcionim filmovima, bilo je lako i smireno, a opet tužno. Zašto neki ljudi uopšte moraju tako da govore da vređaju druge? Zar ne vide da je to samo njihov sopstveni izraz.

Shvatila je da ne boli kao ranije. Samo od kad Kristofa nema ona ni ne govori više. Za nekoga ko mnogo reči zna, ona ih zaista ne koristi. Možda je stvarno pogrešno naučila onu reč za usamljenost. Da to nije u stvari samo nepronalaženje pravog sagovornika? Moraće da okrene onaj veliki rečnik kad se vrati. Ovde među ovim zidovima i krevetima i ovim ljudima nema knjiga. Samo beskrajni hodnici.

breaking the rings...

tri puta deset je trideset.
obično dana u mesecu, prosečno.

za rođendan želim pesmu.
ne pohvalu svom egu.
ne vrhunac postmoderne umetnosti.
prostu iskrenu pesmu. o bilo čemu.

i želim više iskrenosti
i manje dosade
i više akcije
i podsticajne ljude
i da ja sve to uradim isto tako.

to initiate the spark.
thank you Saturn for the return.
it was well worth it.

O sebi

Kako uopšte ponekad i znam da sam to ja i da sam živa i da postojim ovde sada, u ovom trenutku? Pogledam se u ogledalo? Opipam puls na vratu? Uštinem se? Ja se uglavnom izmestim i kažem sebi: "Hajde sad stani lepo tamo kod ogledala i pogledaj se." I onda posmatram sebe i kritikujem sebe zbog svake loše misli koje sam pomislila o sebi i drugima. Kritikujem sebe i stidim se svakog trenutka pesimizma, umišljenog bola, nepobeđene dosade, ravnodušnosti, malodušnosti, neprijatnog cinizma koji sam usmerila prema drugima jer sam samu sebe nervirala zbog nečega i tog stalnog konstantnog osećaja neopuštenosti. Potpune iluzije kontrole, stim što već postaje da bude naporno - drži uzde, drži, ne puštaj. I kad se vratim u sebe tako izgrđenu, pomislim da sad više ne može ovako nego mora drugačije. Ali kako? Kad si na ovo već navikla? Šta je drugačije, samo suprotno od ovoga? Kako uspostaviti ravnotežu? I gde je kraj svemu tome? Juče sam pomislila na to kako izgledaju ti filmovi o ljudima koji se bore sa neizlečivim bolestima. Oni kao da znaju nešto što ostali ne znaju. Kao da znaju kako je bilo na cilju čitavog životnog putašestvija i da znaju da moraš da se opustiš koliko je moguće ako ne želiš da stigneš na tu stanicu prerano. Ne molim se inače, ali da to radim zamolila bih Boga samo jednu stvar - "Molim te, pošalji mi opuštenosti u balama da mogu da je sačuvam i za sledeću sezonu!" I ako ću uopšte u životu oko nečega da se nerviram, daj molim da ne bude uzaludno, dakle ne ljudi i ne politika, samo neke stvari koje se daju promeniti. Jer valjda sam to do sada naučila. Sve u životu je konstanta promena. Pre neki dan sam od svoje šefice čula nešto što su i meni ranije govorili, a ja sam odmahivala glavom govoreći da to nema smisla, a sad kako praktikujemo ovo dvojstvo sebe jedan pored ogledala druga u njemu, shvatam da je žena potpuno u pravu - rodiš se takav! Narav, kosa, obrve, velika zadnjica i provedeš život doterujući ih u red, stim što neke od tih stvari se zaista i izmene konstantnim treningom i dejstvom rutine na preoblikovanje kose i obrva kao i vežbi za zadnjicu, neke stvari ostanu iste - recimo taj karakter i ta narav. Ta potreba da ti je lepše i bolje samom nego sa drugima, a ti želiš druge. To je konflikt namera, rekla bih ja, a kao i svaki konflikt, kako su nas lepo učili u NGO-u, može da se reši samo dijalogom.
Inače zašto pišem ovaj blog? Hm, da bih prenela misli na papir? Napravila sam ovaj blog da bih vežbala da se izražavam što bolje i preciznije. Kako mislim da umem mnogo da lutam u prozi i tekstovima koje pišem, rešila sam da se oprobam i u poeziji. Volela sam da je čitam kao mala i kao tinejdžerka, moguće da će se nešto od toga i videti kad krenem da pišem. Pisaću i jedno i drugo, kako mi dođe. Kako me šta inspiriše. Volela bih da mogu kao Niče - da govorim u aforizmima. Mislim da je to vrhunac mudrosti i pojednostavljivanja inače zbrkanih misli. Jer život je u suštini jednostavan. Samo ga mi komplikujemo - iz dosade i radoznalosti. Eh, zaštićene civilizacije. Eh, besmislene egzistencije. Zato prakton agathon - kako mi reče L. Životno iskustvo je neprocenjivo i nenadoknadivo. Bolje ga naučiti, nego ga izbegavati jer je tako lakše, pa se pitati šta te to lupa po glavi kad zaboga ništa loše nisi uradio. Život je stvarno lep kad prestaneš od njega da tražiš i da zahtevaš i kreneš da daješ - da radiš, da učiš, da padaš, da grešiš, da slušaš, pomažeš, daješ, primaš i voliš. Kad osetiš da treba. I kako najbolje umeš i znaš. Ideal ionako ne postoji niti postoji knjiga sa pravilima. Život je neponovljiva stvar koju učiš tako što je radiš. I uživaš u tome.

vrzino kolo

I tako sam verovala da sam bolja osoba nego što jesam.
Da sam u stanju da se suprotstavim sopstvenoj sujeti.
Da mogu da obuzdam svoj ego.
Da mogu da stavim ono što je dobro za mene na prvo mesto.
I da mogu da kažem ne.

Sve sam pogrešno uradila.
Ne stidim se, jer ne bih znala kako ne treba.
Samo se pitam da li ću sledeći put znati bolje.