We are in fact constantly trying to find ourselves

Ovih dana mi se mota po glavi da smo mi u stvari u konstantnoj potrazi za sobom. Svi naši odnosi sa drugim ljudima, naš posao, naša dremka popodne, naša putovanja i hobiji, to kako pijemo i partijamo, sve to je u svrhu otkrivanja novih stanica na putu ka sebi. To ćemo raditi do kada ne umremo. I onda ćemo, ja verujem, nastaviti to da radimo u nekom drugom životu, potpuno nesvesni toga šta smo u ovom postigli i šta smo naučili. Ponekad će nas samo neki neuhvatljivi déjà vu podsetiti da smo možda već bili na tom mestu i da nam se ništa ne ponavlja slučajno. Kad smo već kod toga kako vama ide učenje iz lekcija koje se ponavljaju? Postoji to uvreženo verovanje - sa kojim se ja slažem - da se greške ponavljaju sve dok ne postanu dobro naučene lekcije. To je po mom mišljenju drugačije od ispita. Na ispitu se izvučete, radi vam adrenalin, dobro ste spremljeni i u toj ste materiji, sinoć ste je ponavljali. Lekcije u životu idu drugačije. Uhvate vas kad se najmanje nadate. I onda je pitanje koliko je vaša svest otvorena da prepoznate da to evo jedna lekcija ide prema vama i koliko ste spremni da priznate da je to što se sada ponavlja prošli put ipak bila greška i da sada nećete načiniti istu. Koliko ste spremni da odustanete od sebe da bi ste postali to što jeste? Ovo pitanje, meni bar, zvuči potpuno paradoksalno, ali to je ono kada vas život u stvari uči. Recimo to koliko vaša percepcija zavisi od vašeg trenutnog raspoloženja. Kao na ovoj slici. Baš ovako.

Trebalo mi je zaista puno vremena da shvatim da mi nismo naša raspoloženja. Mi osećamo, mi imamo emocije, te emocije u nama bude razne hemijske procese - ili oni bude emocije, kako vam volja - ali mi nismo ono što trenutno osećamo. Ono što trenutno osećamo je kao alarm na benzinskoj stanici na vašem putu do sebe gde se postavlja pitanje da li ste ostali bez goriva, da li ste upumpali loše gorivo i da li sada treba da stanete tu, napravite pauzu, popijete kafu i razmislite zašto osećate to što osećate. Mi smo misleća bića. To nam je naredni stupanj u evoluciji. Dobili smo osećanja da nas vode ali naš mozak može da upravlja njima. Može da ih razume, da nauči kako da ih društveno-prihvatljivo ispoljava. To se uči. Na žalost, mnoge generacije roditelja su vaspitane po određenim šablonima gde se ispoljavanje emocija smatralo skarednim znakom lošeg vaspitanja, ali danas smo mnogo uznapredovali u odnosu na to i ja zaista mislim da je dužnost svakog probuđenog pojedinca koji je o ovome mislio da na suptilan i adekvatan način to i poduči svoje roditelja, ako želi i može. Ako ne njih, onda svakako našu decu. Ja zaista verujem da se mi sada nalazimo u revoluciji nove svesti. Ne zato što je to popularno, nego zato što je neophodno. Neke vrednosti se moraju promeniti jer nisu održive. Neke vrednosti treba da ostanu zbog onog lepog ponašanja koje su nas naučila bodljikava prasad koja su se gurala kada im je hladno. Neke prioritete moramo da promenimo. Jer ćemo se ponovo roditi nekada i možda uspeti da pogledamo unazad. Onda ostaje pitanje - da li smo išta naučili? Da li smo uspeli da boljim delom sebe upoznamo onaj mračni, tajni deo sebe i da ga osvetlimo, kako reče Jung: “There is no coming to consciousness without pain. People will do anything, no matter how absurd, in order to avoid facing their own Soul. One does not become enlightened by imagining figures of light, but by making the darkness conscious.” U putovanju ka sebi poenta je da prihvatimo sve delove sebe. One tužne, mračne, neprijatne, da ih učinimo poznatim ako ih ne poznajemo. Da ih inkorporiramo u svoje svesno. I tu nema lepljenja nalepnica. I nepoželjno je bilo šta gurati pod tepih, po kojim kako reče kolega bloger ionako nema mesta ni za šta više do prašine. U zavisnosti od slabosti ega koji iz straha drži na okupu sadašnje stanje svesti jer se boji svake promene koja će uzdrmati delikatni ekvilibrijum koji održava razum i sadašnje stanje kontrole, u zavisnosti od jačine želje za tom kontrolom mi ćemo upoznavati sebe. Jer ego je taj koji želi da kontroliše i boji se da će poludeti, izgubiti i propasti ako tu kontrolu pusti. U životu je zato važno okružiti se ljudima koji tu promenu i želju za upoznavanjem sebe razumeju i ohrabruju. Sa ljudima koji su dovoljno očvrsli i jaki da znaju da život jeste konstantna promena, gubljenje i davanje a sa druge strane dobijanje zrakova svetla, zračak po zračak, jer se tako naša tama obasjava. I kada jednom zasvetlimo u punom sjaju nećemo se bojati mraka. Mrak je ništa drugo do odsustvo svetla.

Zato se mislim, ovom svetu danas zaista treba sve više i više probuđenih ljudi. Trebaju nam negovatelji, govornici, baštovani, učitelji, pisci, pesnici, slikari, dizajneri, mislioci, inženjeri, stručnjaci koji svoj zanat vole i poštuju, umeju da daju i da poduče, da inspirišu druge zaposlene svojim primerom i ponašanjem, travari, tragači, ljudi puni vrline, duhovnici - iskreni, posvećeni roditelji, kuvari, trebaju nam oni koji mogu i hoće da učine sve da bismo kao vrsta zasijali. Ne treba nam više egomanijaka i samoljubivih narcisa. Zaista nam ne treba da u medijima podržavamo njihovu patologiju i da uopšte pišemo o njoj. Jeste da senzacije prodaju novine, ali to nije najvažnije od svega. Tako se samo veliča jednostranost naših bića i svodi se na društveno prihvatljivo ponašanje. A mi nismo samo to - mi smo sve - i svetlo i mrak. Mi smo definisali sebe kao misleća bića, našli smo reči i metode kojima je moguće učiniti napredak svesti. Imamo sve raspoložive informacije stare hiljadama godina kao i najnovija naučna dostignuća. Stigli smo do velikog napretka u razumevanju sebe. Onda zaista nemamo nikakav izgovor da to ne učinimo. Da ne upoznamo sebe do kraja. Da naselimo svet ljubavlju.