Priča

Decembarska jutra imaju dve atmosfere – jedna je pre nego što počne radno vreme i druga je posle devet časova ujutru, do prve gladi, nedge oko podneva. Kašnjenje je sastavni deo te rutine. U tom periodu intermezza između dolaska na vreme i trčanja kroz park, poskakivanja u štiklama po ispucalom betonu stazice i sinhronizovanog desnog semafora preko koga se stiže do lepše rute koja ide kroz park, vreme se primiri. Postane relativno onako kako fizičari tvrde da može da bude. I dok traje taj usporeni snimak ona misli da može da čuje simfonijski orkestar u glavi. Rekli su joj da je to od previše filmova i rekli joj da se ponaša detinjasto. Ona je sve to čula i registrovala ali je u sebi iskreno pomislila da valjda ona bolje nego oni zna šta čuje u glavi.

Bilo joj je samo teško što nije to mogla sa njim da podeli. On je već četiri godine mrtav. Kristof je bio jedina duša kojoj je uvek mogla da kaže sve a da on ne daje ocenu njenog ponašanja i ne smatra da je to što ona radi besmisleno. Kristof doduše nije govorio. On je tako odlučio. I ona je to poštovala, jer da bi živeli zajedno to je zahtevalo da se on prilagodi njoj i ona njemu. On je mogao da bude gladan i po dva dana kada ona odluči da ne jede više. To se događalo povremeno kada ona pomisli koliko je besmisleno živeti. Čemu živeti kada više niko ne veruje da je moguće čuti muziku a ne biti lud? I kako svi oni znaju da su normalni a ne ludi kada se niko iz ludosti nije vratio da potvrdi da je to zaista kao u Linčovom filmu? I zašto je potrebno da na isti način svi budemo normalni? Zar nisu Englezi govorili da je ono što je dobro za jednu osobu ne nužno dobro i za drugu. Jesu, rekli su. I Morisi je to potvrdio. Meso je ubistvo, jeste i ona je davno odlučila da meso ne jede.

Sve je počelo onda kada je shvatila da ne sme nikome ali nikome na svetu da kaže da je zaljubljena u brata svoje najbolje drugarice jer je on išao u muzičku školu i delovao odsutno. Dečaci iz razreda su oduvek bili previše grubi, gurali su je uz zid sa ostalim devojčicama, štipali ih, zavlačili im ruke ispod suknje i ona je vrištala, zajedno sa ostalim devojčicama, ali ne zato što je mislila da tako treba, nego što je to nasilje zaista užasavalo. Posle nekoliko godina saznala je da je ostalim devojčicama to prijalo jer kako ne znaš, to se tako radi. Stvarno? Ja sam mislila da on meni priđe i podari mi cvet ili pesmu, a ja onda odem kući, ispresujem cvet, stavim ga u dnevnik i pročitam pesmu i onda i ja napišem njemu jednu. To je samo njoj rekla jer je pomislila, ona je dobra prema meni, njoj to smem da kažem. To si mislila? Hahaha, kakva glupača. Nije ni čudo što ne možeš da nađeš dečka. Pa ti si glupa. Prošlo je dosta godina dok ona nije shvatila da postoji nešto što se zove vršnjačko maltretiranje. I dok nije shvatila da nisu svi dečaci takvi. Neki su isto tako čitali knjige, pisali pesme i prilazili drugim ljudima sa poštovanjem i razumevanjem. Neke od njih je volela, neke ne. Shvatila je da je najbolja drugarica isto tako vrlo rado maltretirala druge kada nju ne bi. I shvatila je da je to loše za sve pa i za nju u jednom trenutku. Rekla joj je da joj je mama zabranila da se druže. Ona je napala u školskom dvorištu. Svašta joj je rekla – i da je ružna i glupa i lezbejka i siromašna. Plakala je. I otišla kući. Posle dosta godina naučila je da jednoj takvoj drugarici kaže da ne može tako da priča sa njom. Nije to bilo kao u akcionim filmovima, bilo je lako i smireno, a opet tužno. Zašto neki ljudi uopšte moraju tako da govore da vređaju druge? Zar ne vide da je to samo njihov sopstveni izraz.

Shvatila je da ne boli kao ranije. Samo od kad Kristofa nema ona ni ne govori više. Za nekoga ko mnogo reči zna, ona ih zaista ne koristi. Možda je stvarno pogrešno naučila onu reč za usamljenost. Da to nije u stvari samo nepronalaženje pravog sagovornika? Moraće da okrene onaj veliki rečnik kad se vrati. Ovde među ovim zidovima i krevetima i ovim ljudima nema knjiga. Samo beskrajni hodnici.

breaking the rings...

tri puta deset je trideset.
obično dana u mesecu, prosečno.

za rođendan želim pesmu.
ne pohvalu svom egu.
ne vrhunac postmoderne umetnosti.
prostu iskrenu pesmu. o bilo čemu.

i želim više iskrenosti
i manje dosade
i više akcije
i podsticajne ljude
i da ja sve to uradim isto tako.

to initiate the spark.
thank you Saturn for the return.
it was well worth it.

O sebi

Kako uopšte ponekad i znam da sam to ja i da sam živa i da postojim ovde sada, u ovom trenutku? Pogledam se u ogledalo? Opipam puls na vratu? Uštinem se? Ja se uglavnom izmestim i kažem sebi: "Hajde sad stani lepo tamo kod ogledala i pogledaj se." I onda posmatram sebe i kritikujem sebe zbog svake loše misli koje sam pomislila o sebi i drugima. Kritikujem sebe i stidim se svakog trenutka pesimizma, umišljenog bola, nepobeđene dosade, ravnodušnosti, malodušnosti, neprijatnog cinizma koji sam usmerila prema drugima jer sam samu sebe nervirala zbog nečega i tog stalnog konstantnog osećaja neopuštenosti. Potpune iluzije kontrole, stim što već postaje da bude naporno - drži uzde, drži, ne puštaj. I kad se vratim u sebe tako izgrđenu, pomislim da sad više ne može ovako nego mora drugačije. Ali kako? Kad si na ovo već navikla? Šta je drugačije, samo suprotno od ovoga? Kako uspostaviti ravnotežu? I gde je kraj svemu tome? Juče sam pomislila na to kako izgledaju ti filmovi o ljudima koji se bore sa neizlečivim bolestima. Oni kao da znaju nešto što ostali ne znaju. Kao da znaju kako je bilo na cilju čitavog životnog putašestvija i da znaju da moraš da se opustiš koliko je moguće ako ne želiš da stigneš na tu stanicu prerano. Ne molim se inače, ali da to radim zamolila bih Boga samo jednu stvar - "Molim te, pošalji mi opuštenosti u balama da mogu da je sačuvam i za sledeću sezonu!" I ako ću uopšte u životu oko nečega da se nerviram, daj molim da ne bude uzaludno, dakle ne ljudi i ne politika, samo neke stvari koje se daju promeniti. Jer valjda sam to do sada naučila. Sve u životu je konstanta promena. Pre neki dan sam od svoje šefice čula nešto što su i meni ranije govorili, a ja sam odmahivala glavom govoreći da to nema smisla, a sad kako praktikujemo ovo dvojstvo sebe jedan pored ogledala druga u njemu, shvatam da je žena potpuno u pravu - rodiš se takav! Narav, kosa, obrve, velika zadnjica i provedeš život doterujući ih u red, stim što neke od tih stvari se zaista i izmene konstantnim treningom i dejstvom rutine na preoblikovanje kose i obrva kao i vežbi za zadnjicu, neke stvari ostanu iste - recimo taj karakter i ta narav. Ta potreba da ti je lepše i bolje samom nego sa drugima, a ti želiš druge. To je konflikt namera, rekla bih ja, a kao i svaki konflikt, kako su nas lepo učili u NGO-u, može da se reši samo dijalogom.
Inače zašto pišem ovaj blog? Hm, da bih prenela misli na papir? Napravila sam ovaj blog da bih vežbala da se izražavam što bolje i preciznije. Kako mislim da umem mnogo da lutam u prozi i tekstovima koje pišem, rešila sam da se oprobam i u poeziji. Volela sam da je čitam kao mala i kao tinejdžerka, moguće da će se nešto od toga i videti kad krenem da pišem. Pisaću i jedno i drugo, kako mi dođe. Kako me šta inspiriše. Volela bih da mogu kao Niče - da govorim u aforizmima. Mislim da je to vrhunac mudrosti i pojednostavljivanja inače zbrkanih misli. Jer život je u suštini jednostavan. Samo ga mi komplikujemo - iz dosade i radoznalosti. Eh, zaštićene civilizacije. Eh, besmislene egzistencije. Zato prakton agathon - kako mi reče L. Životno iskustvo je neprocenjivo i nenadoknadivo. Bolje ga naučiti, nego ga izbegavati jer je tako lakše, pa se pitati šta te to lupa po glavi kad zaboga ništa loše nisi uradio. Život je stvarno lep kad prestaneš od njega da tražiš i da zahtevaš i kreneš da daješ - da radiš, da učiš, da padaš, da grešiš, da slušaš, pomažeš, daješ, primaš i voliš. Kad osetiš da treba. I kako najbolje umeš i znaš. Ideal ionako ne postoji niti postoji knjiga sa pravilima. Život je neponovljiva stvar koju učiš tako što je radiš. I uživaš u tome.

vrzino kolo

I tako sam verovala da sam bolja osoba nego što jesam.
Da sam u stanju da se suprotstavim sopstvenoj sujeti.
Da mogu da obuzdam svoj ego.
Da mogu da stavim ono što je dobro za mene na prvo mesto.
I da mogu da kažem ne.

Sve sam pogrešno uradila.
Ne stidim se, jer ne bih znala kako ne treba.
Samo se pitam da li ću sledeći put znati bolje.

o tome kako mi je da budem to što jesam

Nije istina da se ne osećam povezano sa ostalim ljudima.
Osećam se nepovezano sama sa sobom.
Ne znam šta volim dok se ne testiram.
Ne znam šta mi prija dok ne probam ono što mi ne prija.

Istina je da nije iskustva, ne bih znala koju ribu najviše volim jesti.
Da nije toga, ne bih znala kako da nanosim ajlajner savršeno.
Ne bih se osetila povezano sa ljudima na splavu
dok skačemo uz neki dram i Rijanu i smešimo se jedni drugima.
Ne bih znala kako da budem deo plemena dok ne osetim znoj i dodirivanje.

To se ne može unapred zamisliti u glavi.
To moraš da odeš da uradiš jer nije samo misano.
To je celokupnost ljudskog doživljaja, čulno, svesno i nesvesno
i moguć je samo kada je među drugim ljudima.

Pojedinac u masi. Masa u masi. Zato ne volim cinizam
jer mislim da onemogućava pojedincu da razume i voli svoju masu.
Da shvati kako je sve to što mu se izolovano mota po glavi
neko već jednom preživeo, pre ili posle njega, doduše
drugačije raspoređenih molekula i ćelija, ali u suštini iste
strukture.

Radujem se više kad pronađem neistomišljenike koji me privlače
nego istomišljenike koji me takođe privlače.
Neistomišljenici me izvlače iz moje zone udobnosti
i nateraju me da testiram ono oko čega se ne slažemo.
Tako se menjam. Tako rastem. Tako učim šta volim.

Ako i postoji znanje koje imamo u nama
tek drugi ljudi mogu da nas nateraju da ga probudimo
i izmodlamo kao zvezdice pečenih vanila keksa.

Ovo sve jeste tako, a ja se pitam šta bi bilo da može drugačije?

Kao najgluplja osoba na svetu, imam utisak da stalno učim samo putem iskustva.

Doduše sintetišem ga posle, ali uz osećaj kajanja.
Malo mi je dosta toga. Rešila sam da dam samoj sebi opravdanje. Za izostanak iz pameti ponekad.
Jer većinu vremena uglavnom ne grešim. To je onda kada se plašim da pogrešim
pa me strah vodi na sigurnu stranu gde blam ne postoji ni u teoriji. Kako to već ide,
kad hoćeš nešto, obično dobiješ nešto što nisi tražio ali ti treba.

Pitam se isto tako da mogu da znam šta će biti i da ne probam?
Možda i mogu ja, ali ne znam unapred kako će me iskustvo promeniti.
To instant znanje, sigurno znanje koje bih volela da imam ponekad
ja nikada ne bih mogla da zapamtim tako da mi se ureže u kožu.
Da bude deo mene. To bi bilo znanje bez emocija, a realno
to je znanje koje se najlakše zaboravlja.

Da znam sve unapred, verovatno bih odmah odustala umesto da se kao
neka uobraženkovićka sa strane smejem jer sve što se događa
ja sam unapred znala. Tada ne bih imala mogućnost
da sa mojim plemenom podelim iskustvo koje će mi pomoći da znam. Ne bih imala pleme.
Tada bih bila usamljena sveznalica koja ne bi mogla da se poveže sa drugim ljudima
kroz aktivnost zajedničku svima koja nas čini da budemo ono što jesmo -
oni koji probaju, padaju i greše, opraštaju i vole, uvrede arogantno,
trapavo se izvinu, posrame se u javnosti, posrame se u intimi i sve tako
uče kako da budu ljudi. Jer to niko ne zna dok ne proba.

kad mesec pobegne...

Ako bih mogla da sanjam,
volela bih da to bude svetlo-zelene boje,
kao polu-zrelo voće, puno obećanja,
kao fotografija sa čudnim svetlom,
gde se boje i oblici kreću dok ih pogled prati.

 Mesec je večeras napravio baricu na dnu mog kreveta,
pored zgužvanog pokrivača.
 Kad sam bila dete u jednoj bajci
 Mesec je čoveka prokazao.
 Svi koji nešto kriju kada je Mesec pun
skočiće da naglas to kažu
i u gaćama će juriti po dvorištu kao ludi.

Jako sam se kao mala bojala Meseca.
On sve vidi, on sve zna.
I sad pomalo treperim dok mi svetli krevet.
Da misli da sam nešto pogrešila,
valjda bi me do sada poslao u dvorište.

Sad samo mislim na to kako je drugarica rekla
da na Tajlandu nisu mogli da se kupaju
kada je Mesec pun jer im odnese čitavo more
i donese ga tek popodne.

 Meni je doneo neki nemir, pričljivost, nesanicu.
Tek ujutru će to prestati kada ode na istok da odnese more.

Pitam se ako opet ne budem spavala,
kao što M. i ja umemo kad je Mesec pun,
da li ću i dalje moći da sanjam dugački sto
za kojim sede gosti
dok grozdovi tek počinju da prave šećer
slušajući rumene vinske priče,
dok deca odbijaju da sednu da večeraju
jer ih svrbe tabani i radije bi se igrali,
a ja bih da gledam film za koji znam
da će na kraju njih dvoje ostati zajedno.

Jer znam da on zna da mi to treba.
Inače me ni bi svrbeli prsti da pišem ovo.