o tome kako mi je da budem to što jesam

Nije istina da se ne osećam povezano sa ostalim ljudima.
Osećam se nepovezano sama sa sobom.
Ne znam šta volim dok se ne testiram.
Ne znam šta mi prija dok ne probam ono što mi ne prija.

Istina je da nije iskustva, ne bih znala koju ribu najviše volim jesti.
Da nije toga, ne bih znala kako da nanosim ajlajner savršeno.
Ne bih se osetila povezano sa ljudima na splavu
dok skačemo uz neki dram i Rijanu i smešimo se jedni drugima.
Ne bih znala kako da budem deo plemena dok ne osetim znoj i dodirivanje.

To se ne može unapred zamisliti u glavi.
To moraš da odeš da uradiš jer nije samo misano.
To je celokupnost ljudskog doživljaja, čulno, svesno i nesvesno
i moguć je samo kada je među drugim ljudima.

Pojedinac u masi. Masa u masi. Zato ne volim cinizam
jer mislim da onemogućava pojedincu da razume i voli svoju masu.
Da shvati kako je sve to što mu se izolovano mota po glavi
neko već jednom preživeo, pre ili posle njega, doduše
drugačije raspoređenih molekula i ćelija, ali u suštini iste
strukture.

Radujem se više kad pronađem neistomišljenike koji me privlače
nego istomišljenike koji me takođe privlače.
Neistomišljenici me izvlače iz moje zone udobnosti
i nateraju me da testiram ono oko čega se ne slažemo.
Tako se menjam. Tako rastem. Tako učim šta volim.

Ako i postoji znanje koje imamo u nama
tek drugi ljudi mogu da nas nateraju da ga probudimo
i izmodlamo kao zvezdice pečenih vanila keksa.

Ovo sve jeste tako, a ja se pitam šta bi bilo da može drugačije?

Kao najgluplja osoba na svetu, imam utisak da stalno učim samo putem iskustva.

Doduše sintetišem ga posle, ali uz osećaj kajanja.
Malo mi je dosta toga. Rešila sam da dam samoj sebi opravdanje. Za izostanak iz pameti ponekad.
Jer većinu vremena uglavnom ne grešim. To je onda kada se plašim da pogrešim
pa me strah vodi na sigurnu stranu gde blam ne postoji ni u teoriji. Kako to već ide,
kad hoćeš nešto, obično dobiješ nešto što nisi tražio ali ti treba.

Pitam se isto tako da mogu da znam šta će biti i da ne probam?
Možda i mogu ja, ali ne znam unapred kako će me iskustvo promeniti.
To instant znanje, sigurno znanje koje bih volela da imam ponekad
ja nikada ne bih mogla da zapamtim tako da mi se ureže u kožu.
Da bude deo mene. To bi bilo znanje bez emocija, a realno
to je znanje koje se najlakše zaboravlja.

Da znam sve unapred, verovatno bih odmah odustala umesto da se kao
neka uobraženkovićka sa strane smejem jer sve što se događa
ja sam unapred znala. Tada ne bih imala mogućnost
da sa mojim plemenom podelim iskustvo koje će mi pomoći da znam. Ne bih imala pleme.
Tada bih bila usamljena sveznalica koja ne bi mogla da se poveže sa drugim ljudima
kroz aktivnost zajedničku svima koja nas čini da budemo ono što jesmo -
oni koji probaju, padaju i greše, opraštaju i vole, uvrede arogantno,
trapavo se izvinu, posrame se u javnosti, posrame se u intimi i sve tako
uče kako da budu ljudi. Jer to niko ne zna dok ne proba.