kad mesec pobegne...

Ako bih mogla da sanjam,
volela bih da to bude svetlo-zelene boje,
kao polu-zrelo voće, puno obećanja,
kao fotografija sa čudnim svetlom,
gde se boje i oblici kreću dok ih pogled prati.

 Mesec je večeras napravio baricu na dnu mog kreveta,
pored zgužvanog pokrivača.
 Kad sam bila dete u jednoj bajci
 Mesec je čoveka prokazao.
 Svi koji nešto kriju kada je Mesec pun
skočiće da naglas to kažu
i u gaćama će juriti po dvorištu kao ludi.

Jako sam se kao mala bojala Meseca.
On sve vidi, on sve zna.
I sad pomalo treperim dok mi svetli krevet.
Da misli da sam nešto pogrešila,
valjda bi me do sada poslao u dvorište.

Sad samo mislim na to kako je drugarica rekla
da na Tajlandu nisu mogli da se kupaju
kada je Mesec pun jer im odnese čitavo more
i donese ga tek popodne.

 Meni je doneo neki nemir, pričljivost, nesanicu.
Tek ujutru će to prestati kada ode na istok da odnese more.

Pitam se ako opet ne budem spavala,
kao što M. i ja umemo kad je Mesec pun,
da li ću i dalje moći da sanjam dugački sto
za kojim sede gosti
dok grozdovi tek počinju da prave šećer
slušajući rumene vinske priče,
dok deca odbijaju da sednu da večeraju
jer ih svrbe tabani i radije bi se igrali,
a ja bih da gledam film za koji znam
da će na kraju njih dvoje ostati zajedno.

Jer znam da on zna da mi to treba.
Inače me ni bi svrbeli prsti da pišem ovo.